Uvodić (nadahnuto): Evo nas, dragi naši prijatelji, dragi gledatelji Hrvatske televizije, dragi naši Zagorci! Evo nas ovdje u prekrasnom, zelenom Zagorju, u samom njegovom srcu, u Krapini, postojbini Zagoraca još iz paleolitika. Možda i zato Zagorce toliko zanima politika. Jer baš se zgodno rimuje: paleolitika-politika. Pa sjetimo se samo koliko je velikih sinova u politici dalo ovo naše zeleno Zagorje
(Uvodić se hvata za lijevo uho, vidi se da nešto osluškuje. Čuje se prigušeni glas iz režije)
Glas iz režije: Branko, pusti sad to, nije baš najzgodnije vrijeme...
Uvodić (odmiče ruku od uha i nastavlja):.... da, da... Nećemo spominjati imena, da nekoga ne zaboravimo, pa da se ne uvrijedi, ako je slučajno živ i na slobodi.... No kako jest da jest uvijek nekako jest, ili, kako bi Zagorci rekli – Nigdar ni bilo da ni nekak bilo.... Pa tako i danas "nekak je". Zato ćemo i mi zapjevati i proveseliti se, dragi prijatelji, dragi gledatelji, u ovoj našoj emisiji "Lijepom našom", i to baš u Zagorju. A ne zaboravimo, ".... Mihanović pri Sutli spisal je Lepu našu, a...
(Uvodić se opet hvata za lijevo uho i osluškuje)
Glas iz režije (panično): Branko! Branko! Prestani to recitirati!
Uvodić: ... da, da,... evo javljaju mi iz režije da je vrijeme da pozovemo i našeg prvog gosta, mladog i nadarenog glazbenika, pravog Zagorca, majstora svog zanata, a koji je to zanat, reći će nam on sam.
Dobro veče!
Gost: Dober večer!
Uvodić: Vi ste?
Gost: Skoro trezni.
Uvodić: Da, da, to vidim, ....nego možete li nam reći nešto o sebi?
Gost: Je, a kaj?
Uvodić: Pa mislim onako, za naše gledatelje, odakle ste, kako se zovete, čime se bavite, imate li obitelj, sve one stvari koje obično zanimaju naše gledatelje.
Gost: More!
Uvodić: Dakle, zovete se....?
Gost: Je, čujte, moram vam to malo bolje objasniti. Vi'te, moj je japa jako rad imel jednega glumca koji se zval Robert. Pak je tak i meni štel dati ime. Župnik pak mu je rekel, da to nemre, da to, kakti, ni naše horvatsko ime. No, pak je Mica Špičkova, koja je v to vreme hodila oko velikih škol v Zagrebu, pitala je'noga profesora jel' bi bilo moguče se zvati Robert v horvatskome. Pak je profesor našem župniku otpisal da je ime Robert zišlo z starega germanskega imena Hrodebert, koje bi imelo značiti "čovek ki ima svetlu slavu". Pak je župnik rekel da bum ja Slavek. Tak sam i ostal Slavek. Mislim, Slavek se pišem, ali si me v selu i pri hiži ipak zoveju Robi. Samo me župnik zove Slavek.
Uvodić: Izuzetno, izuzetno zanimljiva priča! Molim vas jedan pljesak za našeg Robija-Slaveka! ..... No recite nam Slavek, ovaj Robi, čime se vi bavite.
Gost: Čujte, ovak. Ja vam se z drva delam. Kaj hočete. Napravim vam hoklicu, oblok, planjke za plot, križ za Isuseka (...Isuseka napravi sused Žiga), ormar, stol... kaj hočete. Če treba i neki inštrument za naše mužikaše. Some če je z drieva.
Uvodić: Vi ste dakle drvodjelja, stolar!
Gost: Je, gospon Uvodič. To vam pri nas nigdo ne bi razmel. Si vam za mene veliju da sam cimerman. Tak odmah znaju kaj delam! To mi je bil i japa, i japin japa, tak sam i ja. Celu familiju nam tak i poznaju v selu i nigdo nas drugač ni ne zove nego "Cimermani".
Uvodić: Ali ono što je zanimljivo, dragi naš Robi, jest do da se vi u slobodno vrijeme bavite zanimljivim hobijem. Recite nam nešto o tome.
Gost: Je, čujte, kak sam rekel, napravim ja tu i tam i kakav inštrument za naše mužikaše. Tak se je jemput dogodile, da sam napravil i gitaru za našega Juru. No, pak je siromaček, nenadano vmer. Kak bi rekel moj kum, "Ce fraj, pa kraj!"I nigdar ni došel po nju. Pa sem i ja tak pomalo počel igrati na nju.
Uvodić: Zaista, zaista zanimljiva priča. Nikad ne znamo kamo će nas život odnijeti. Pozdravimo još jednim velikim pljeskom našeg Robija. (čuje se pljesak iz publike). .... Dakle, dragi gledatelji, upravo je i taj Robijev hobi ono što ga dovodi u našu emisiju Lijepom našom. Jer Robi i svira i pjeva i sam sklapa stihove. Robi, što ćemo večeras čuti.
Gost: Je čujte, imam ja više popevki. Na primer, jednu sam napisal posle jedne zabave, gda smo se mi dečki, onak fajn zbili pred jutro pa je došla naša policija. Onda su nas otpelali v stanicu, pak su nas onda još i oni tam malo..... no morti ni prilika da se o tome ve pripoveda. Ja sam bil napisal posle popevku "Suze za zagorske bubrege". Ali tu nebum popeval. Preveč je introspektivna.
Uvodić: Što ćete nam onda večeras otpjevati?
Gost: Some veter zna!
Uvodić: Ha, ha, pravi zafrkant! Kako to mislite, pa valjda znate što ćete nam pjevati.
Gost: Je, je, tak se zove popevka: "Some veter zna"
Uvodić: E, Robi, Robi, baš ste neki huncut! Ha, ha!... Dragi gledatelji, evo i tog trenutka, naš raspjevani cimerman Robi, Robi Cimerman (Uvodić čudno gleda i pogledom odaje da mu nešto zvoni u uhu, ali se ne može sjetiti što) i pjesma Some veter zna!
(Robi uzima gitaru i pjeva na melodiju Blowin' in the Wind)
Some veter zna
Kulike poti čovek mora hoditipredi neg'a čovekom buš zval.
Kuliko mora golub mira preleteti,
predi neg' bu negde v pesku spal.
I kulike još cajta z topa pucal bu soldat,
dok ga zanavek bu zakopal?
To ne znaš ti, to ne znam ni ja
to, moj prijatelj, samo veter zna.
Kulike još let buju stale naše gore,
predi neg' im stranu voda zdere?
Kulike još let bumo bili kakti kmeti,
bez pravice, bez slobode, z malo vere?
Kulike još let na drugu stranu buš gledlel,
da ne bi videl da tlaka je bez mere?
To ne znaš ti, to ne znam ni ja,
to, moj prijatelj, samo veter zna.
Kulike pot gore treba gledeti,
da bi rekel: "Tam je nebo, gleč!"
Kulike uha mora čovek imeti,
da bi čul od nekog bokca reč?
I kulike još smerti moramo videti,
da bi znali da ih vmrlo je preveč?
To ne znaš ti, to ne znam ni ja,
to, moj prijatelj, samo veter zna.
Nema komentara:
Objavi komentar